Наука

Филологија будућности

Циклус пројеката Филологија будућности је научни међуфакултетски циклус пројеката који организују две научноистраживачке организације, Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу и Филозофски факултет Универзитета Нишу. Циљ је континуирана научна изградња филологије као научне дисциплине, а посебно њена окренутост изазовима актуелних и будућих кретања. У доба убрзаног технолошког напретка са једне, и пројектовања идентитета, с оне друге стране људског/хуманог, наука мора одговорити на питања будућности човека и то хуманистиком будућности дефинисаном проблемском и методолошком оријентацијом. А одговорити на питање будућности човека значи одговорити на питања његовог културног идентитета, његовог језика и његове књижевности. Да ли смо дошли до краја хуманог? Како ће изгледати књижевност будућности? Којим ћемо се језиком као врста споразумевати? – ова и многа друга питања стоје пред истраживачима са пројекта.

У том смислу, циклус пројеката Филологија будућности заснива се на преиспитивању идеје континуираног дијахронијског трајања, на продубљивању разумевања синхроне унутрашње динамике, и на сагледавању будућих изазова упућених језику, књижевности и култури, хуманитету и човеку, а све засновано на истраживачком оквиру којим се обухватају адекватне и актуелне теме и проблеми, а који ће се мењати на сваке три календарске године. Пројекат је пре свега усмерен афирмацији младих истраживача (доктораната, истраживача приправника/сарадника).

Наш тим усмериће своја истраживања ка језику и књижевности у дигиталној сфери, те ће се подтеме бавити лингвистичким, књижевнотеоријским и методичким аспектима проучавања филологије будућности и будућности филологије. У циљу адекватног, научног одговора на изазове актуелних тема, сматрамо важним истицање следећих идеја:

Како започети причу о будућности – будућности филологије и хуманитета – ако не из садашњости, из прошлости и из нас самих? Ако не од Гибсоновог схватања да је будућност већ ту (“The future is already here – it’s just not very evenly distributed...”); ако не од Борхесовог да је будућност оно што ми радимо (“El futuro no es lo que va a suceder, sino lo que vas a hacer”); ако не од Маринетијевог Манифеста футуризма, који пева фабрикама закаченим за небо нитима дима, тркачком аутомобилу и отвара „мистериозне капке немогућег“; ако не од Франкенштајна који жудећи за знањем ствара живот и ствара смрт, и ствара будућност и нашу садашњост; ако не од Аристотела који промишља о стварању паметних алатки које би својим функцијама унапредиле хуманитет; ако не од Доне Харавеј и Кетрин Хејлс које су нам подвукле да смо киборзи, да смо већ постхумани? Наш језик упућује да је будућност императив наставка постојања: БИТИ – БУДИ – БУДУЋИ; латински futurum, који у себи подразумева концепт времена, оно што није и оно што треба да дође, као оно што немамо али и једино што имамо – како, стога, почети ако не од низа парадокса и оксиморона.

Будућност је трансформација, мутирање, деструкција и конструкција, оно нехумано у нама. Књижевност је зато прва лабораторија будућности, начин да се она огледа и испита, јер нам је већ до сада дала све ове могућности сагледања и промишљања о не-могућим и не-замисливим облицима хуманитета и нашег света, од Лукијана из Самосате и његових Истинитих прича преко Вирџиније Вулф, Мери Шели, Борхеса, Артура Кларка, Ишигура, Уелбека и Пекића, шпанског Афтерпопа... и даље. Будућност има своју археологију, филозофију, социологију и политику у књижевности; своју науку у књижевности. Зато ако желимо да говоримо о будућности и филологији, можемо то најближе учинити разматрајући: књижевност будућности и будућност књижевности, имајући стално у виду да је будућност у књижевност одувек и одавно присутна, а и да се будућност књижевности очитава у садашњости.

Књижевност будућности може бити смер истраживања који би подразумевао изучавање свих књижевних наратива у којима је будућност тематски оквир или хронотоп, подразумевајући пре свега жанрове попур спекулативне фикције, сајберпанка, научне фантастике, утопије и дистопије или различите књижевне периоде. У оквиру ове линије промишљања, указало би се континуитет и археологију будућности у књижевном пољу; могућност оног што би се могло назвати постхуманистичком књижевношћу, која би подразумевала преиспитивање и деконструкцију књижевности у коју је уткана идеологија хуманизма, рационализма, модернизма; појаву новог субјекта у књижевности као оног који суштински није људски, или није хуман, који је натчовек, супер-човек, ванземаљски.

Будућност књижевности предлаже теоријско и аналитичко истраживање књижевности која је уско везана за дигитално доба и сајбер културу, тј. за дигиталну илити електронску књижевност. Овај правац истраживања обухватио би како представљање дела дигиталне књижевности и њених стваралаца, тако и теоријско-методлошко сагледавање и стварање нових концепата и алата неопходних за њено разумевање, тумачење, естетско и етичко позиционирање у односу на оно што је књижевни канон. Овај приступ подразумева неопходност интердисциплинарног ишчитавања мултиметијалних и интермедијалних садржаја који прате дигиталне текстове, редефинисање појма и идеја које имамо о књижевности, постављање и покушај одређивања нових књижевних форми илити формата, приповедних стратегија и техника, али и употребу иновативних метода за анализу ових дигиталних књижевних дела. На овом путу би се јасно указало на све просторе и фацете будућности самог приповедања који из штампаног текста закорачује у виртуелни простор, видео игре, трансмедијално/ мултимедијално/интермедијално... и даље.

Свакако оба правца проучавања будућности филологије као парадигме, проговарају и проговориће о томе зашто нам треба хуманистика данас. (проф. др Јелица Вељовић)

Проф. др А. Симић планира другачији приступ:

„Генетска информација је елемент који садржи „загонетку живота“(Thorsten Botz-Bornstein, Critical Postumanisms, Virtual Reality: The Last Human Narrative?, Brill, 2015). Ову апстрактну дефинициују научници сматрају веродостојном теоријом већ око педесет година. У популарним дискусијама о генетској технологији чини се немогућим елиминисати ову концепцију. Идеја да ген садржи „загонетку живота“ једноставно служи као одговор на питање о природи гена. Гени као да су се претворили у нешто мистериозно и натприродно јер нико не може до краја рећи шта они заправо јесу, уз свеприсутно веровање да су изузетно важни. Негативну теологију генетеике није било могуће побољшати – могућност да се о генима говори своди се на причу о ономе шта они нису, а не шта јесу. Све апстрактнија објашњења, године 1998. достигла су врхунац апстракционизма. Популарни дискурс о генетској технологији отишао је и корак даље, занемаривао је питања која се тичу природе гена и фокусирао се на етичка питања која су у вези са клонирањем или утопијска обајшњења киборгизма и сродних тема. Иако су ова питања релевантна за јавни живот и будућност науке, чини се да заобилазе два друга важна питања. Прво се односи на сам ген, а друго на одређени „поглед на свет“ који производи постојање „гена“ у контексту савремене културе. Разјашњење ових питања је фундаментално за сва даља разматрања постхуманизма и вештачке интелигенције. Свака „естетика гена“ за коју се претпоставља да превазилази чисту акумулацију елемената мора остати одређена, по својој природи, стањем постљудске дезоријентације. Извесност, ако је уопште има, не може се увести у овај „хаос“ кроз разраду структурних, „кантовских“ или „постметафизичких“ квалитета. Чак и ако би научници отворено тежили разради ових структурних квалитета, апстрактни карактер ових структура би их и даље учинио неадекватним за пријем од стране шире јавности. Иронична реченица Франсоа Жакоба сумира ову ситуацију: „Више не испитујемо богове да бисмо сазнали о будућем животу особе или животу њених потомака. Испитујемо гене“ (Жакоб 1998: 100).

Стварност гена као нечега што одређује будући развој генерације далеко је од стварне, мада свакако није ни замишљена. Генетска мапа живог света представља самодовољну, наративну стварност која је занимљива само као таква; и зато се толико приближава истовремено настајућем феномену виртуелне стварности. Истовремено, генетска мапа природе не може бити „уређена уметношћу“, већ јој је проблематично да постане предмет естетике – баш као и виртуелна стварност. Ово може деловати изненађујуће јер се генерално верује да виртуелна стварност има снажан потенцијал да представља естетски поглед на свет. Виртуелно, упркос свом ефекту потпуне апсорпције, не може достићи степен „егзистенцијалности“. Разлог је тај што је „егзистенцијално“ увек повезано са неком врстом стварности. „Замишљена стварност“ (то јест, стварност какву замишља уметност) с друге стране, може достићи овај степен егзистенцијалности, јер зна како да „ухвати“ суштинске делове стварности, док виртуелно остаје неспособно да то учини (циљ виртуелног стваралаштва је да поништи све разлике између стварног и не-стварног (потенцијалног)). Тако је и свет гена постао „виртуелан“ у смислу да од гена конструише неку врсту „незамишљене маште“. Гени као биолошки делови информација су попут бајтова и пиксела, самодовољни какви јесу, способни су да створе сопствени свет. Пошто су обоје превазишли материјално стање бића које је још увек састављено од честица и атома, „генетска стварност“ и виртуелна стварност су невероватно слични у онтолошким терминима. Гени, дакле, никада не причају причу о стварности, већ генеришу сопствену виртуелну стварност. Ово је последња нарација.

Guernica, 1937. Pablo Picasso

Виртуелна стварност представља царство које није стварно, али које се не може ни одбацити као нестварно. Виртуелна стварност није само алтернативна стварност, већ њено постојање утиче на односе између субјеката, као и на односе између субјеката и објеката. Као резултат тога, сама стварност се више не може посматрати као стабилна платформа. „Људско“ постаје слично нестабилно под утицајем виртуелне стварности, не само зато што је склоно свим врстама комбинација и хибридизација, већ и зато што виртуелна стварност има утицај на перцепцију свести и тела.

У основи свих тих анализа крије се питање: Како можемо спречити постљудско да постане нељудско?

Границе између стварног и виртуелног се бришу, што је – трагично. Али ово је једина шанса коју имамо да из виртуелне реалности извучемо позитивне квалитете. Недијалектичка коегзистенција дионизијске патње у комбинацији са аполонским величањем вечности мора се супротставити чисто техничким, сократовским облицима виртуелне реалности. Све док се рачунар користи као евокативни објекат, он може функционисати као нова локација за наше фантазије.

У оквиру доприноса младих истраживача прво наводимо предлоге Ј. Пенезић:

Пошавши од конституисања стабилног методолошког апарата (Рикер, Барт, Дерида, Арсет, Рајан), а који ће проблематизовати границе теоријског промишљања концепта хипертекстуалности у постдигиталном добу, у истраживању настојимо да текст романа Кућа листова Марка Данијелевског отворимо за својеврсну интердисциплинарну анализу наратолошких, ергодичких и семиотичких литерарних чворишта. Циљ лежи управо у раскривању густо премрежених симболичких кодова унутар којих се развија семиоза (хипертекстуалног) знака „лавиринт“, не бисмо ли расветлили мрачне ходнике дезоријентисаног (пост)хуманитета, с посебним освртом на процес дезинтеграције америчке пост-постмодерне, постдигиталне културе. Трасирајући наведени теоријски лук, те применивши га на флуктуирајуће ткиво романа, преиспитаћемо домете традиционалне наратологије у контексту ергодичке литературе, као и указати на неопходност интердисциплинарних сливања аналитичких захвата као основе за будућа филолошка проучавања савремене, али и литературе сутрашњице.

Никола Пеулић предлаже теме које чине предмет његових интересовања:

Будућност и мултипликација идентитета

Двојник као аватар, алгоритам и симулација

Тело као Други (био–; техно–; текстуално)

Двојник, текст, мистификација

Клонирање као модел идентитета (филм, књижевност, уметност)

Наративи постхуманог: киборзи, роботи и протезе

AI („свезнајући приповедач”, дигитални двојник савременог човека)

Симулација и перформанс идентитета (селфи, стори, статус као микро–перформанс дигиталног Ја)

Протести у дигиталном свету (хаштаг као наративна јединица, мем: форма политички ангажоване фотографије, видеа и сл., дигитални протест као визуелна пракса, протест без физичког присуства)

Оригинал и будућност (крај „ауре”, истина, моћ)

Реинтерпретација као облик културног преживљавања (зашто нам (ни)је потребан римејк?)

Што се лингвистичког аспекта пројекта тиче, превасходно се намећу питања језика дигиталног времена и простора, и то не само у оквиру испитивања његових функција у савременој комуникацији и култури, упоредне дијахронијске или синхронијске анализе, бележења промена, описа актуелног стања, већ и предвиђања потенцијалног правца и динамике његовог развоја. У том смислу, део нашег тима трудиће се да одговори на више питања, која могу бити сумирана у предлогу М. Рибаћ:

При разматрањима перспектива филологије у будућности, као неизоставни истраживачки задатак издваја се и праћење тенденција у језику младих на друштвеним мрежама. Поводи за то су вишеструки, имајући у виду да је за младе интернет уједно и примарни извор информисања и примарни медијум комуникације и размене информација. У досадашњим изучавањима већ су издвојене доминантне одлике језика младих на друштвеним мрежама, и то: употреба скраћеница; утицај енглеског језика и културе англо-саксонског говорног подручја; употреба емотикона, ГИФ-ова и налепница у циљу појачавања садржаја; одступање од језичке норме. У језику младих може се говорити о динамичним променама, које су значајне за изучавање, посебно имајући у виду да је перспективу филологије будућности могуће сагледавати једино кроз континуирано праћење и приказивање актуелних језичких стања, као и предвиђање језичких промена у настајању. Припадници млађе популације у дигиталном простору служе се посебним језичким варијететом, који је показатељ природног процеса прилагођавања језика новим потребама друштва. Жаргон младих настаје као одраз креативног потенцијала природног говора, а имајући у виду његову иновативност и променљивост, недвосмислено је супротстављен стандарду, који тежи еластичној стабилности. Стога су, супротно очекиваном, новија истраживања језика инстант културе указала да језик интернета не одражава нужно негативан утицај на развој стандардног српског језика, већ може бити и показатељ његових развојних могућности. Питања која произилазе из језичке стварности савременог друштва, а која потпомажу разматрање переспектива филологије будућности, могу се свести на следеће:

Како се млади изражавају на друштвеним мрежама и од чега њихов језички израз зависи?
Пишу ли млади романе на друштвеним мрежама, у објавама или коментарима, и шта се под тим појмом у говору младих подразумева?
У којој мери језик младих на друштвеним мрежама утиче на стандард − колико га угрожава, а колико потврђује његову стабилност?
Јесу ли се промениле комуникативне потребе друштва или су потребе човека исте, док је форма изражавања преобликована?
Каква је језичка будућност ако посматрамо стање на друштвеним мрежама?
Одговара ли језик дигиталне културе потребама својих корисника у одговарајућој мери?

Ј. Китановић се у својим истраживањима превасходно бави различитим анализама графичких романа. Како сама истиче, са становишта филологије, њено тренутно истраживање проблематизује питање: како читамо текст који није искључиво вербалан и на који начин се значење конституише у интермедијалном простору. Анализа графичког романа отвара могућност за развој нових аналитичких средстава који укључују визуелну граматику, просторну организацију странице, ритам читања и афективну димензију рецепције. У контексту пројекта, овакво истраживање би доприносило преиспитивању граница дисциплине и показало да се будућност филолошких истраживања не налази у напуштању текста, већ у његовом проширењу ка комплексним, мултимодалним и друштвено ангажованим формама изражавања. Графички роман се стога јавља као релевантно поље за разумевање савремених културних процеса трансформација идентитета и начина на које се језик, слика и тело укрштају у обликовању значења.

Последњи, али не и мање важан свакако је методички план проучавања филологије будућности. Тим аспектом бавићемо се кроз идеје доц. др. С. Станојевић, и то кроз анализу апликација за учење италијанског језика.

Истраживање ће се базирати на компарацији апликација за учење италијанског језика и у почетној фази обухвата 10 најфреквентније употребљаваних апликација, с фокусом на курсеве намењене почетном нивоу учења. Истражићемо начине увођења, понављања и консолидације вокабулара и идентификовати и класификовати стратегије које апликације најчешће имплементирају. Посебна пажња биће посвећена односу корисника и интерфејса апликације као замени за однос наставника и ученика у традиционалном образовању, као и генерално модалитетима функционисања социјалних стратегија у дигиталним контекстима. Циљ је установити у којој мери се обрасци употребе стратегија у апликацијама разикују од образаца присутних у традиционалној настави језика, као и да испита њихову функционалност у контексту дугорочног усвајања и трајног памћења лексичких елемената. Резултати могу указати на контексте у којима се апликације могу искористити као потпора наставном процесу, али и на оне у којима се њихова употреба показује недовољном за остваривање циља успешног учења језика. Могу такође указати на потребу за развојем додатних дигиталних алата и педагошких модела за ефикасније усвајање вокабулара и јачање аутономије ученика и показати који већ постојећи ресурси за учење вокабулара нису довољно заступљени у дигиталним срединама.

Пројектни тим са ФИЛУМ-а из Крагујевца

Истраживачи ФИЛУМ-а

Анка Ристић (Крагујевац, 1985) je завршила је све нивое студија на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Докторске академске студије завршила је одбранивши докторску дисертацију Рецепција српске средњовековне писане књижевности у књижевнотеоријској и књижевноисторијској мисли XX века. Ради на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, у звању ванредног професора, где изводи наставу на предметима: Средњовековна књижевност, Дубровачка књижевност, Књижевност за децу, Беседништво, књижевност, медији, Српска културна баштина и дигитална хуманистика, Детективска фикција. Објавила је десетине научних радова у научним часописима, тематским зборницима, као и зборницима са (националних, међународних) конференција на којима је учествовала.

Ивана Палибрк (Крагујевац, 1984) је доцент на Катедри за англистику Филолошко-уметничког факултета на ком ради од 2008. године. Докторирала је 2017. године на истом факултету, а њена монографија Графостилематика модерне српске и англоамеричке књижевности објављена је 2023. године. Учествовала је на преко тридесет конференција у земљи и иностранству и писала радове из социолингвистике, превођења и стилистике. Предаје Енглески језик, Стилистику и Стручно превођење на матичној катедри. Научна област: енглески језик и лингвистика, ужа – (графо-)стилистика.

Јелена Китановић (Краљево, 1993) основне и мастер студије студијског програмa Француски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету завршила је 2017. године. Стипендиста је Фонда за младе таленте као и стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја. У новембру 2025. године одбранила је докторску дисертацију Oноматопеја у стрипу и другим жанровима под менторством проф. др Милоша Ковачевића. У звање истраживача-приправника избрана је 2022. године, а тренутно је запослена на Филолошко-уметничком факултету као истраживач-сарадник при Центру за научноистраживачки рад. Области интересовања су јој савремени српски језик, савремени француски, стилистика и лингвистика стрипа. Посебно је интересује област стрипа, графичког романа и графичке новеле, нарочито употреба визуелног језика.

Јелена Пенезић (Ужице, 1993) основне и мастер студије енглеског језика завршила је на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Докторске студије из филологије, модул књижевност, уписала је на матичном факултету 2021. године, где је и запослена као истраживач-сарадник. Поља научног интересовања: савремена англо-америчка књижевност, научно-фантастична књижевност, теорија књижевности, студије просторности.

Јелица Вељовић (Крагујевац, 1987) ванредни је професор на Катедри за хиспанистику Филолошко-уметничкоg факултета у Крагујевцу за ужу научну област Хиспанске књижевности и култура. Објавила више научних радова у домаћим и страним часописима, како на српском, тако и на шпанском језику. Године 2021. је у оквиру ФИЛУМ-ове едиције „Црвена линија” објавила прву монографију (Пост)хумани идентитети: романи Хуана Гојтисола, правећи теоријско-критички осврт на развој постхуманог субјекта у књижевности, култури и филозофији. Од 2014. године ради на месту секретара Уредништа часописа Наслеђе. Уже области интересовања ауторке су постхуманизам и теорије постхуманог стања, фантастични реализам, савремени шпански роман, дигитална (хиспанска) књижевност.

Јулијана Деспотовић (Јагодина, 1989) је научни сарадник у Центру за научноистраживачки рад на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Дисертацију под називом „Структурно-семантички типови реченица без предиката у савременом српском језику“ одбранила је 2024. године на матичном факултету. Области научног интересовања: синтакса, семантика и стилистика савременог српског језика.

Лидија Петровић (1997) основне и мастер академске студије на програму Српски језик и књижевност Филолошко-уметничког факултета завршила је 2021. године, након чега је уписала и докторске студије. За време основних студија била је стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије. До сада је учествовала је на неколико научних скупова и на једном округлом столу и објавила 10 научних радова. Од 2023. године ради као истраживач-приправник на Филолошко-уметничком факултету у оквиру Центра за научноистраживачки рад. Примарне области научног интересовања: општа књижевност 19. и 20. века, српски романтизам, српска књижевност двадесетог века.

Милојка Рибаћ (Пећ, 1997) учествовала је на пројекту Multiperspectivity in the Balcans: The Sandžak in the Bosnian–Montenegrin–Serbian Prism: International DAAD student excursion и обављала праксу у Градској управи за ванпривредне делатности града Крагујевца, у Канцеларији за младе, у оквиру програма припремне наставе за полагање мале матуре. Изабрана је за најбољег студента Одсека за филологију за академску 2019/2020. годину. Докторске академске студије на студијском програму Српски језик и књижевност уписала је 2021. године на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, где је запослена као истраживач-сарадник у оквиру Центра за научноистраживачки рад. Ангажована је и као сарадник у настави на предметима Фонетика и фонологија српског језика, Морфосинтакса српског језика и Синтакса реченице српског језика. Предмет научног интересовања су јој истраживања савременог српског језика, пре свега у областима синтаксе, семантике и стилистике.

Никола Пеулић (Чачак, 1994) завршио је основне и мастер студије србистике на Филолошко–уметничком факултету у Крагујевцу. Посвећен је тумачењу српске књижевности и библиотекарству. Студент је докторских студија србистике на истом факултету. Учествовао је у изради пројеката везаних за конзервацију и заштиту рукописне и архивске грађе. Радове објављује у периодици и зборницима. Добитник је „Бранкове награде” за мастер рад Бестијаријум у Роману о Лондону Милоша Црњанског; „Доситејевог златног пера” за есеј Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића и „Златног слова Дејана Вукићевића” за изложбу Космос нема центар. Запослен је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку где обавља послове библиотекара Матичне службе.

Слађана Станојевић (Крагујевац, 1991) од септембра 2016. године запослена је као асистент за ужу научну област Италијански језик и лингвистика на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, а 2023. године на истом факултету је изабрана у звање доцента за ужу научну област Италијански језик и лингвистика. Учесник је неколико научних пројеката. Стручно се усавршавала у Италији, на Универзитету за странце у Перуђи 2014. и 2019. године. Аутор је бројних научних радова из области историје и лексикологије италијанског језика, као и примењене лингвистике, а активно учествује и на конференцијама у земљи и иностранству.

Истраживачи Филозофског факултета Универзитета у Нишу

Александра Јанић Митић (Ниш, 1988) основне студије Србистике (2011) и мастер студије Филологије, модул Српски језик (2012) завршила је на Филозофском факултету у Нишу, а докторске студије Филологије, модул Наука о језику (2018) завршила је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу одбранивши докторску дисертацију „Морфологија и семантика придева на (љ)ив у српском језику” под менторством проф. др Бобана Арсенијевића. Током основних и мастер студија била је носилац стипендије Доситеја, коју додељује Фонд за младе таленте Републике Србије. Од 2012. године запослена је на Департману за србистику (некадашњи назив: Департман за српски језик) Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Тренутно је у звању ванредни професор за ужу научну област Српски језик и држи наставу на свим нивоима студија. Коаутор је помоћног уџбеника Правописна и друга језичка вежбања (2020) и уџбеника Енглеско-српска контрастивна лексикологија (2022). Учествовала је у неколико научних пројеката, међу којима је и пројекат SCHEMAS (Structuring Concept Generation with the Help of Metaphor, Analogy and Schematicity), који је у оквиру Програма Идеје финансирао Фонд за науку Републике Србије. Области интересовања су јој морфологија, дериватологија, семантика, лексикологија и нормативистика савременог српског језика, као и контрастивна језичка истраживања. У земљи и иностранству усавршавала се у области генеративне граматике и когнитивне лингвистике. Између осталог, похађала је 20. летњу школу генеративне лингвистике European Generative Grammar (Вроцлав, 2013), GLOW Spring School 1 (Брисел, 2014), 21. летњу школу генеративне лингвистике European Generative Grammar (Дебрецин, 2014), Current Trends in Cognitive Sciences I, II, IV (Ниш, 2017, 2018, 2019), Обуку за статистичку обраду података у области друштвених истраживања (Ниш, 2017), Семинар о рецензирању за истраживаче (Ниш, 2018), као и English as a Medium of Instruction (Ниш, 2019). Мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..

Горан Максимовић

Душан Петровић (Београд, 1997) основне и мастер студије завршио је на Филозофском факултету у Нишу, где је тренутно докторанд. Од 2022. године стипендиста је Министарства науке, иновација и технолошког развоја. Учествовао је на научним скуповима у земљи и иностранству, аутор је више научних радова. Тренутно се бави израдом докторске дисертације Оквири и уоквиравања књижевних текстова Милене Марковић. Примарне области његовог научног интересовања су савремена српска књижевност и савремена српска књижевност за децу.

Ђорђе Шуњеварић (Ниш, 1995) основне студије Србистике завршио је 2018. године на Филозофском факултету Универзитета у Нишу као најбољи дипломирани студент на студијском програму. Мастер студије Филологије на модулу Српски језик завршио је 2019. године такође на Филозофском факултету у Нишу, одбранивши мастер рад на тему „Именице са суфиксом -ост мотивисане придевима на -(а)н/-ни у српском језику”. Похваљен је за мастер рад од стране жирија за доделу Награде Љубомир Стојановић Матице српске. Тренутно је на докторским студијама Филологије у Нишу, а тема пријављене докторске дисертације гласи „Конкурентност агентивних суфикса у савременом српском језику”. На завршним годинама основних и мастер студија био је носилац стипендије Доситеја, коју додељује Фонд за младе таленте Републике Србије. У периоду од 2020. до 2024. године био је укључен у научноистраживачки рад Филозофског факултета у Нишу као стипендиста Министарства науке, технолошког развоја и иновација. Од 2025. године запослен је на Педагошком факултету у Врању Универзитета у Нишу као истраживач-сарадник. Области интересовања су му морфологија, творба речи, семантика и лексикологија савременог српског језика. Своје научне радове излагао је како на домаћим тако и на међународним научним скуповима, а до сада је објавио двадесетак радова у часописима и зборницима радова. Мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..

Ивана Митић (Ниш, 1988) ванредни је професор на Департману за србистику Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Основне и мастер студије завршила је на Филозофском факултету у Нишу, а докторирала је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на тему Ефекат граматичких и семантичких карактеристика координираних субјеката на слагање глагола у роду у српском језику, под менторством проф. др Бобана Арсенијевића. Учествовала је на преко 40 конференција у земљи и иностранству, аутор је монографије О конгруенцији предиката са дисјунктивним субјектом у српском језику и објавила је педесетак радова у домаћим часописима, те у међународним часописима највише категорије. Била је члан домаћих и иностраних пројеката, од којих издавајамо Експериментална морфосинтакса јужнословенских језика (Универзитет у Лондону, Leverhulme Trust), те Structuring Concept Generation with the Help of Metaphor, Analogy and Schematicity (SCHEMAS, Фонд за науку, циклус Идеје). Области интересовања Иване Митић су савремени српски језик (синтакса и морфосинтакса српског језика) и општа лингвистика (генеративна синтакса и формална семантика). Ивана Митић бавила се и усвајањем српског језика као нематерњег језика. Мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Лидија Тасић (Ниш, 1996) је докторанд на Филозофском факултету у Нишу. Основне и мастер студије завршила је на Филозофском факултету у Нишу на Департману за србистику. Током докторских студија провела је један семестар на Универзитету у Грацу. Од 2020. до 2025. године била је ангажована прво као сарадник у настави, а потом као асистент на Педагошком факултету у Врању. Добитник је стипендије Доситеја, грантова за мобилност студената Go Styria и Erasmus+ и Награде за најбољи мастер рад на Департману за србистику за 2020/2021. академску годину. Била је учесник међуинституционалног пројекта Професионалне компетенције научноистраживачког подмлатка. Има неколико објављених радова и излагања на конференцијама у земљи и на колоквијумима у иностранству. Редовно похађа лингвистичке семинаре и летње школе. Примарне области њеног интересовања су формална семантика и прагматика.

Миљана Пешић (Ниш, 1995) основне и мастер студије србистике завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, где је као стипендисткиња Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије тренутно и на докторским студијама. Ужа област интересовања јој је српска књижевност 20. и 21. века, као и интердисциплинарно и компаративно проучавање књижевности. Учесница је више домаћих и међународних научних скупова посвећених филологији, а своја истраживања објављује у научним часописима и зборницима.

Неда Стефановић (1996, Ниш) студент је докторских студија филологије на Филозофском факултету у Нишу. Мастер студије завршила је 2020. године, одбранивши рад под називом Елипса глагола са антецедентом различите дијатезе у српском језику. Тему за докторску дисертацију под називом Разрешење амбигвитетне нулте и исказане субјекатске заменице у српском језику пријавила је 2025. године. Од 2021. до 2025. године бавила се истраживачким радом као стипендиста Министарства науке, технолошког развоја и иновација. Учествовала је на конференцијама, радионицама, и објављивала радове у часописима и зборницима у земљи и иностранству.

Снежана М. Милосављевић Милић (Алексинац, 1966), основне и магистарске студије завршила је на Филолошком факултету у Београду, а докторску дисертацију одбранила на Филозофском факултету у Нишу. Редовни је професор на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, на Департману за србистику. Држи наставу на сва три нивоа студија. Гостујући је предавач на докторским студијама универзитета у Крагујевцу и Бањалуци. Оснивач је и руководилац Центра за наратолошке студије. Била је учесник у више домаћих и међународних научних пројеката, а тренутно је члан међународних COST Aкција: History of Identity Documentation in European Nations: Citizenship, Nationality and Migration; Toolkit of Care; Literary multilingualism and social transformations in superdiverse societies. Учествовала је на више домаћих и међународних научних конференција као пленарни или предавач по позиву. Усавршавала се на Универзитетима у Орхусу (2014), Торину (2022) и Истанбулу (2024). Објавила је преко сто научних студија и девет монографских публикација, међу којима Фигуре читања (2013), Virtuelni narativ – ogledi iz kognitivne naratologije (2016), Кроз фикционалне светове (2020). Приредила је девет публикација, коауторка је Читанки за основну школу у Републици Србији и Републици српској. Члан је уредништва часописа Књижевна историја (до 2025), Philologia Mediana, Philologia Serbica. Област научног рада: Теорија књижевности, Методологија науке о књижевности, Наратологија. Мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Христина Љ. Аксентијевић (Ниш, 1992) основне и мастер академске студије завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу, на којем је тренутно студенткиња Докторских академских студија филологије. На Департману за србистику Филозофског факултета Универзитета у Нишу ангажована је као истраживач-сарадник и изводи часове вежби на основним и мастер академским студијама из области књижевности од ренесансе до рационализма, јужнословенских књижевности, књижевности за децу и методике наставе књижевности. Учествовала је на више домаћих и међународних научних скупова у оквиру филолошких проучавања, а своје радове објављује у научним часописима и зборницима. Била је учесник у више домаћих научних пројеката. Уже научно поље интересовања обухвата српску и компаративну књижевност. Мејл: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.